19. 04. 2011. · Prenosimo vam kompletan tekst koji je nedavno objavio „The Wall Street Journal“ (autor: Tom Perota)
Sa 24 uzastopne pobede, srpski teniser Novak Đoković ima najbolji početak teniske sezone u poslednjih 25 godina. Kako su igrači sa sjajnim udarcima iz male zemlje ležernim pristupom postali tako dobri.
Kao i svi veliki igrači pre njega, Novak Đoković, mršav, gibak, 23-godišnjak koji je počeo 2011. sa 24 uzastopne pobede, je izuzetak. Uspon na vrh zahteva veliku ambiciju, atleticizam, mentalnu snagu i sreću.
Takođe pomaže ako ste iz Srbije.
U poslednje tri godine, ova zemlja veličine Mejna, bez izlaza na more, sa populacijom od 7,3 miliona je proizvela neke od najboljih tenisera na svetu. Dve srpske teniserke, Ana Ivanović, koja je osvojila Otvoreno prvenstvo Francuske 2008. godine, i Jelena Janković, bile su broj 1 na WTA listi.
Gospodin Đoković je međutim taj koji je stavio svoju zemlju na vrh teniskog sveta. Nekada više poznat po svojim smešnim imitacijama kolega nego po pobedama, izašao je iz duge senke Rafaela Nadala i Rodžera Federera, koji su do ove godine bili dvojica najboljih igrača sveta.
Gospodin Đoković je osvojio svoj drugi trofej na Otvorenom prvenstvu Australije u januaru i nije izgubio meč od prošlog novembra, neposredno pre nego što je predvodio talentovani srpski tim do prve titule u najvećem timskom takmičenju, Dejvis kupu. Ima najbolji početak godine, još od kada je Ivan Lendl dobio 29 uzastopnih mečeva 1986., a želi i više. Nakon odmora u Monte Karlu tokom turnira ove nedelje, gospodin Đoković će početi dugo iščekivanu sezonu šljake na Serbia Openu, gde kvalifikacije startuju narednog vikenda. Zatim dolaze Madrid i Rim, a krajem sledećeg meseca, izazvaće gospodina Nadala, možda najboljeg šljakaša svih vremena, na Otvorenom prvenstvu Francuske za titulu i mesto br. 1 na ATP listi. (Ako pretekne g. Lendla, preostali rekord, kada je u pitanju niz pobeda na početku godine, je onaj Džona Mekinroa iz 1984. godine – 42).
Uspon gospodina Đokovića i njegovih srpskih kolega izgleda neverovatno. Za mnoge, težak život u Srbiji, smatra se preprekom. Ali za bogatije nacije, i za roditelje koji spremaju decu za sportski uspeh, srpski teniseri nude lekciju: u mlađim kategorijama, čak i u sportovima sa komplikovanom tehnikom, kao što je tenis – manje često može da bude više.
Srpski teniski bum nije stvoren stilom roditeljstva – Mama Tigar. Porodice vrhunskih igrača te zemlje žrtvovale su mnogo za svoju decu, ali nisu sledile mučnu, a često i emotivno razarajuću, ulogu roditelja – trenera, kao što možemo ponekad da vidimo u juniorskom tenisu u SAD i drugim zemljama. Nisu satima vodili treninge svoje dece, štaviše, obično su imali malo ili nimalo veze sa tenisom uopšte.
“U mojoj porodici niko nije znao o tenisu“, rekla je G-đica Ivanović. Počela je da igra neposredno pred peti rođendan (videla je Moniku Seleš na televiziji), ali nije počela sa vrhunskim treningom do 14.godine. G-đica Janković nije počela da igra dok nije napunila 9 godina. Porodica g-dina Đokovića ima korene u skijanju i fudbalu, ne tenisu.
Kada neko poseti srpske teniske klubove, vidi metode obuke koje akcenat stavljaju na takmičenje i zabavu, a ne na duge, naporne treninge u ranom detinjstvu. Nacionalni ponos i drugarstvo među igračima, koji nisu pravilo u individualnom sportu poput tenisa, očigledni su.
Srbija još ima slabu infrastrukturu. Prema ljudima iz teniskog saveza Srbije, nema više od 450 teniskih terena u zemlji. Prošle godine, savez je imao 3.300 registrovanih juniora. Teniska asocijacija SAD ima 165.000. Tenis je i dalje manje popularan nego košarka, možda i fudbal.
“Nije bilo sistema da vodi računa o nama,“ kaže g-din Đoković. „Bili smo tu samo mi i naše porodice, to je to.“
Sa poboljšanim servisom, impresivnim riternom i telom koje se izvrće na naizgled nemoguće načine, gospodin Đoković zasladio je svoj uspeh u Australiji pobedama u Indijen Velsu u Kaliforniji, i u Majamiju, gde je savladao g-dina Nadala u dva uzastopna finala. Ali, najviše je impresionirao način na koji je gospodin Đoković dobijao mečeve, posebno u vrelom Majamiju. Oba puta je izgubio prvi set, a zatim potukao g-dina Nadala na njegovom polju, polju fizičke snage.
“Nije ostalo ništa u mom telu,“ g-din Nadal je izjavio posle finala u Majamiju. „Danas sam promenio deset majica.“
Kao i g-din Nadal, gospodin Đoković je moderna mešavina dve vrste igrača: onog sa jakim udarcima (Andre Agasi) i onog koji se fantastično kreće (Majkl čeng). Kliza na tvrdoj podlozi i vraća udarce koji idu daleko i široko, ali može i sjajno da pređe u ofanzivu iz gotovo bezizlaznih situacija. Iako je bilo više dužih nizova pobeda u tenisu, g-din Đoković je izvanredno dominantan. Ove godine je osvojio sedam setova bez izgubljenog gema.
“Razbija nas“, rekao je Mardi Fiš nakon poraza od g-dina Đokovića u Majamiju.
Impresivan individualni uspeh g-dina Đokovića ove godine, ustvari je počeo timskom pobedom Srbije. Nakon pobede Srbije u Dejvis kupu u decembru, stanovnici Beograda, glavnog grada, izašli su na ulice i uz vatromet dve noći proslavljali na način impresivan čak i za ovaj raj plesnih klubova i kafića. Turistički vodič Lonely Planet, nazvao je jednom Beograd najboljim gradom za zabavu na svetu.
U vreme konflikata na Balkanu 90-ih, današnje teniske zvezde bili su deca.
Srbi govore o svom nasleđu sa crnim humorom. Vodič je opušteno saopštio tokom obilaska grada u decembru prošle godine, „Beograd vodi na listi gradova sveta kao grad koji je najviše puta uništen do temelja“. Njihov narod nastavlja da se bori. Nezaposlenost je 19,2% od prošlog oktobra, prema Stejt Departmentu. Inflacija je u martu bila 14,1% u odnosu na isti period prošle godine. Prosečni mesečni neto prihod: $ 440.
“Kada ljudi gledaju celu sliku, kažu: ‘Milošević je na vlasti, Srbija je zemlja koja se potpuno raspada, ljudi malo zarađuju’“, kaže Janko Tipsarević, teniser iz Top 40 i član srpske Dejvis kup reprezentacije. „Nisam osećao ništa od toga. Kada imate 12, 13, 14 godina, imate zaista jednostavne potrebe: da se družite sa prijateljima i igrate tenis, stvar koju volite najviše u to vreme. Nisam mario za bilo šta drugo.“
Gospodin Tipsarević je počeo da igra tenis sa 6 godina i igrao je i druge sportove. Nije imao klub do 11. godine, kada je njegovom ocu Pavlu, koji i dalje predaje fizičko vaspitanje u školi, i nekolicini prijatelja sinula ideja: Tepih preko praznog, zatvorenog bazena u Sportskom centru 11. april. Tako su nastala dva teniska terena, kao i dva mini terena, a g-din Tipsarević i ostali, uključujući i gospođicu Ivanović, sada su imali mesto za redovan trening.
Tereni u bazenu postali su simbol srpskog trijumfa nad preprekama: Ne samo da su igrali u vreme rata i ekonomskog haosa, već i na lošim terenima.
Iako je možda slika tinejdžera koji izbegavaju bombe dok uvežbavaju bekhende preterana, poseta kompleksu ostavlja drugačiji utisak. Tereni su samo za singl, spoljne linije su blizu zidova, ali u suštini su kao mnogi koje ćete naći bilo gde drugde. Linije su pravilno izmerene, mreže su odgovarajuće visine. Lopte odskaču pravilno i brzo od tepiha.
G-đica Ivanović kaže o terenima iz detinjstva: „Kada imate savršeni objekat, savršenog trenera, savršenu pripremu, mnogo puta se uspeh ne dogodi. Osećate se kao, “ Oh, sada moram da to uradim,“ i zaboravite da igrate tenis jer ga volite.“
Duško Vujinović je teniski trener na kompleksu 11. april već 18 godina. Sada radi sa Anastasijom čobanović, 13, jednom od najboljih juniorki Srbije, koja ide u školu i igra tenis osam do 10 sati nedeljno.
“U akademijama u Španiji, Francuskoj, Americi, deca njenog uzrasta treniraju najmanje četiri sata dnevno,“ kaže g-din Vujinović. „Ja se ne slažem sa tim -to je previše za njih.“
čak i sa najboljim objektima, tehnologijom, obukom i takmičenjima, neke sredine za trening predstavljaju veliki pritisak i stres, kažu neki analitičari.
Deca u manjim gradovima obično imaju više pristupa otvorenom prostoru i više slobode da se bave mnogim sportovima bez intenzivnog nadzora, kaže Dr Kote, direktor Škole kineziologije i studija zdravlja na univerzitetu Kvins, u Kingstonu, Ontario, koji je proučavao uspeh sportista u SAD, Kanadi i Australiji.
Dr Kote kaže da u prvoklasnim školama programi imaju tendenciju ka specijalizaciji i intenzivnom podučavanju u ranom dobu, što može da uguši kreativnost i da dovede do povreda i istrošenosti.
“Mala deca ne moraju da imaju najbolje objekte i najbolje trenere,“ kaže Dr Kote. „Sve što je potrebno je mesto za igru i slobodu da to rade.“
Iako Beograd ima 1,7 miliona stanovnika, funkcioniše kao manji grad za svoje tenisere. G-din Tipsarević je mogao da igra kad god je hteo, jer je njegov otac, koji je radio tri posla u to vreme, bio sekretar u klubu 11. april. Umesto plate, dobijao je obezbeđen neograničen pristup za svog sina. Uprkos tome, g-din Tipsarević nije imao onoliko sati treninga koliko bi imao na nekoj prestižnoj teniskoj akademiji.
“Ne mislim da sam igrao mnogo, ali sam zaista bio ozbiljan a moji roditelji me nisu primoravali da igram „, kaže on. „Bilo mi je veoma zabavno, jer sam u to vreme bio najbolji. Radio sam nešto što volim.“
Dok je sa jedne strane nedostatak sistema u Srbiji dao svojim najboljim igračima slobodu i želju da se razviju u vrhunske juniore, sa druge strane ih je prisilio da napuste svoju zemlju u ranim tinejdžerskim godinama, kada su počeli da razmišljaju o profesionalnoj karijeri. G-din Đoković je igrao na tri betonska terena u blizini picerije svojih roditelja na planini Kopaonik, a zatim se preselio u Minhen da trenira na Akademiji Nikija Pilića, bivšeg hrvatskog profesionalca, nakon što su njegovi roditelji, Srđan i Dijana, skupili hrabrost i finansijska sredstva da ga pošalju.
“Srđan je uložio sve“, kaže o svom bratu Goran Đoković, stric g-dina Đokovića. „Rizikovao je. Toliko mnogo stvari je moglo da se desi.“
Goran Đoković bi voleo da buduće generacije manje rizikuju. Porodica Đoković planira da osnuje akademiju u Teniskom Centru Novak, modernom zdanju koje je izgrađeno za odigravanje Serbia Opena, tako da je najbolji mladi teniseri Srbije mogu da treniraju kod kuće. Tokom Dejvis kupa, u teniskom savezu Srbije su najavili postavljanje temelja nacionalnog teniskog centra – sa terenima sa šljakom i tvrdom podlogom, teretanom, medicinskim centrom i smeštajem a za polaznike – u avgustu.
čak i ako ovi centri budu uspešni i podstaknu stvaranje drugih, put do teniskih zvezda nije zagarantovan.
“To što imamo sve ove igrače u isto vreme je sreća“, kaže Slobodan Vojinović, direktor u teniskom klubu Crvena Zvezda. „Ako smo dovoljno pametni, ova generacija će nam pomoći da izgradimo neku novu. Ako nismo, to može biti sad i ko zna kad.“
