20. 09. 2010. · Bio je to jednostavan gest. Dok je Rafael Nadal proslavljao pobedu na US Openu, čovek kojeg je pobedio, Novak Đoković, otišao je na Nadalovu stranu terena da mu čestita. Srdačno su se zagrlili, razmenili nekoliko reči i zajedno napustili teren ruku pod ruku: dirljiv čin poštovanja i gracioznosti u pobedi i porazu na najvećoj sportskoj sceni.
Nekoliko minuta ranije, Đoković je bio blizu najveće pobede u karijeri. Kada je izbacio loptu u aut na meč loptu, mora da je bio skrhana srca. Da je otišao na mrežu, sačekao Nadala da dođe do njega, rukovao se, a zatim brzo napustio teren, niko mu ne bi zamerio. Tako postupi većina igrača. Ali, Đoković je drugačiji od većine. On je iskreno čestitao u najbolnijem trenutku u karijeri i to je, možda, vredno hvale više od svega što je ostvario tokom protekle dve nedelje u Njujorku.
Uporedite čin Đokovića i onaj Rodžera Federera dva dana ranije. Kada je Đoković izašao kao pobednik nad Federerom iz trilera koji je odigran u pet setova, slavio je gledajući ka svom boksu i stajao sa ispruženim rukama blizu osnovne linije. Federer nije mogao da gleda, požurio je do klupe i počeo da pakuje svoje rekete. Kada je Đoković konačno došao da se rukuje, Federer je odložio torbu, brzo se rukovao sa Novakom, a zatim napustio teren što je brže mogao.
Nije to bio loš gest Federera, ali nije bio ni sportski. Razumljivo, bio je razočaran. Mnogi sportisti su razočarani posle poraza. Pejton Mening se nije čak ni rukovao nakon poraza u ovogodišnjem Super Boulu. Lebron Džejms je isto postupio u NBA plejofu pre nekoliko godina. Kada ste nenaviknuti na poraze, to je ponekad teško podneti sportski.
Koliko treba slaviti nakon teniskog meča… Pobednik treba da se veseli zbog ostvarenja i da pusti napregnute emocije iz meča. Ali, treba misliti i na gubitnika. Dok pobednik uživa u sjaju velike pobede, poraženi igrač čeka na mreži rukovanje kojeg se užasava i obično pokušava da napusti teren što je brže moguće da bi stigao što pre do svlačionice da i sam prođe katarzu i oslobodi emocije. U nekom trenutku pobednik treba da misli na poraženog tokom proslave. Ako priđete mreži prebrzo, uskratićete sebi potpuni doživljaj najvećeg trenutka u teniskoj karijeri. Ako prilazite suviše sporo i veselo, trljate so na ranu osobe koja je upravo iskusila najrazočaravajući momenat u svojoj karijeri.
Nadal i Đoković su bili savršeni. Rafa je pao na zemlju nakon što je postigao jedno od najvećih dostignuća u sportu. Kada je ustao, njegovo lice je bilo ozbiljno. Znao je kakva je Đokovićeva bol – iskusio je ranije. Njihov zagrljaj je bio iskren. Sjajan primer fer-pleja. Koliko je Đoković bio veliki u porazu, toliko je i Nadal bio veliki u pobedi.
Ako ste mladi sportista u bilo kom sportu, ugledajte se na Rafu i Noleta. Budite veliki u pobedi i dostojanstveni u porazu. Gledajte Đokovića kada se rukuje sa sudijom u stolici. Glavu drži uspravno. I treba tako da bude. Novak Đoković je i u porazu u finalu US Opena pokazao da ne morate da budete momak koji drži trofej da biste bili šampion.
Chris Chase
