17. 07. 2011. · Dok je Nole na zasluženom odmoru, uživajte u još jednom tekstu o šampionu Vimbldona koji je pre četiri dana objavio ESPN…
Bio je 2. jul 2010., oko ponoći, još jedan petak u krcatom Dog & Fox pabu u Vimbldonskom selu. Ali čak i u gužvi oko bara, jedna figura se isticala. Nešto viši, vitkiji od ostalih, tamnog tena i prodornog pogleda – Novak Đoković.
Pre samo nekoliko sati, igrao je polufinale muškog singla, nedaleko, u All England klubu. Sada, neprimećen od strane ljudi oko njega, naručio je piće za članove svog tima, koji su sedeli u jednom od separea u zadnjem delu. Tako neopažen da je, kada je prošao pored nekoliko poznatih lica u gomili, morao da se zaustavi i pozdravi ih. Da li je bilo vreme za čestitke ili sažaljevanje? Bio je to dobar turnir, ali je loše odigrao poslednji meč. Pet pića – može biti po jedno za svako kolo.
Nije bilo slavlja, ali ni utapanja tuge. U četvrtfinalu, Novak je konačno počeo ponovo da igra kvalitetan tenis, prošavši kritičnu tačku posle teške sezone u kojoj se fizički mučio na terenu i emotivno van njega. Svoju lošu igru u polufinalu pripisao je pasivnosti, greška koju nije nameravao da ponovi. Od tog trenutka, kako je kasnije rekao, „sve je manje-više išlo na bolje“.
Usledili su finale US Opena, osvajanje Dejvis kupa, titula na Australijen Openu, četiri uzastopna trijumfa na Mastersima, osvajanje nekoliko drugih turnira, polufinale Otvorenog prvenstva Francuske, i konačno, posle 12 meseci, još jedno polufinale Vimbldona. Ovaj put, Đoković je pobedom obezbedio poziciju broj 1 na svetskoj rang listi i zatim trijumfom u finalu protiv Rafaela Nadala posle dva dana podigao trofej koji je najviše želeo. „Uspeo sam da ostvarim životni cilj i da ispunim svoj san, sve u roku od tri dana“, rekao je.
U širem smislu, bilo je potrebno više od tri godine – napravio je proboj na Otvorenom prvenstvu Australije 2008., postao je jači i zdraviji, poboljšao je igru na mreži, ponovo je pronašao servis i saznao da je alergija na gluten izvor problema izdržljivosti. A najvažnije je, kaže, izgradnja samopouzdanja u velikim trenucima.
Tu vrstu samopouzdanja nije lako steći u doba Rodžera Federera i Nadala. Iznova i iznova, Đoković bi se našao u polufinalu ili finalu velikog turnira, i tu bi izgubio od jednog od njih dvojice. „Kada sam osvojio svoj prvi Grend Slem, zapravo tek onda sam počeo da se suočavam sa nekim osećanjima i situacijama sa kojima nisam nikada ranije – odbraniti Gren Slem titulu, kao jedan od najboljih igrača, suočavati se sa pritiskom, sa očekivanjima ljudi da se plasiram u završnicu velikih turnira, da dođem bar do polufinala“, rekao je. „Lagao bih Vas ako bih rekao da nisam sumnjao. Imao sam period krize, kada nisam znao mogu li da uspem, zato što su prva dva momka bili tako dominantni.“
Sada, kao prvi teniser koji se probio ispred Federera/Nadala na broj 1 posle skoro sedam i po godina, može i njima da pripiše zasluge za to kakav je igrač postao. „Svi znamo koliko su dobri, kako oni uvek podignu nivo igre u velikim mečevima, kako uvek igraju najbolji tenis od polufinala Gren Slem turnira“, rekao je Novak. „Znam da ako želim da ih pobedim u polufinalu, finalu Gren Slema, moram da podignem svoju igru na viši nivo, moram da igram svoj najbolji tenis. Moram da napredujem i oni su me ‘naterali’ da napredujem, učinili su da postanem bolji igrač.“
“Sada sam, verujem, mentalno mnogo stabilniji na terenu nego ranije.“
Preokret se dogodio kada je predvodio Srbiju do pobede u Dejvis kupu u decembru. „Strah je nestao“, kaže Đoković o tom iskustvu. „Posle osvajanja Dejvis kupa bio sam pun života, pun energije, željan da se vratim na teniski teren, željan da igram i da osvojim još turnira“.
Mora da je osetio nešto slično, noseći izraz iscrpljenosti i uzbuđenja koji se često vidi na licu šampiona Vimbldona jutro posle. Oči su mu se raširile, ali ne od sedam pića za sedam kola turnira – ili opuštene noći u pabu ove godine – već od pobedničkog uzbuđenja i vrtloga aktivnosti koje su usledile.
“Obaveze šampiona Vimbldona su prilično velike“, rekao je smešeći se. „Imao sam duge intervjue sa novinarima, a onda je usledila zvanična večera. Bilo je lepo, ali mi je oduzelo mnogo vremena.“
Srpski navijači nisu gubili vreme, odmah su započeli slavlje posle velike pobede, na stazi zapadno od centralnog terena skandirali su i pevali sa zastavama i transparentima. I Novakov otac se mogao videti među njima, navijači su ga bacali u vis proslavljajući.
čak i kada se Novak vratio u svlačionicu u nedelju, čvrsto držeći trofej pobednika Vimbldona, on i njegova porodica su vrteli uspomene na stara vremena.
“Podsetili smo se tih dana napornog rada u Nemačkoj i Srbiji, kada sam imao 8, 9, 10, 11 godina, snova koje sam imao,“ rekao je Đoković. „Zaista je lepo. Ovaj uspeh me na neki način vraća u to vreme; čini da se vratim u svoje detinjstvo i setim se šta sam sve prošao da bih došao tu gde jesam.
“Taj put nije bio lak, ali pretpostavljam da je to neophodno kako biste se borili za ono što želite da postignete. Svi znamo situaciju u našoj zemlji, kako je bilo sa ratovima i sličnim stvarima. Definitivno je zaista bilo teško postati teniski profesionalac, tenis nije bio među najpopularnijim sportovima u našoj zemlji.“
Nije bio popularan sport čak ni u njegovoj porodici. Iako je tenis u Srbiji sada porodični biznis familije Đoković – organizuju i ATP turnir u Beogradu, a u planu je i otvaranje akademije – mladi Novak je bio prvi član porodice koji je odabrao reket umesto skija. Tada su bili ski-instruktori i vlasnici sada već svetski poznate picerije i palačinkarnice, a neki teniski tereni su bili izgrađeni preko puta. „To je sudbina“, rekao je Đoković. „Ako vam je nešto u životu suđeno, suđeno vam je.“
Nije u potpunosti odbacio tradiciju. „Nisam skijao dve, tri godine. U protekle četiri godine mislim da sam skijao samo jednom. Ali skijam kad god mogu, pravila o zabrani skijanja za mene ne važe – to ne prihvatam u ugovorima“, našalio se.
Đokovićev otac, Srđan, odlučio je da se presele na poznatu lokaciju posle završetka profesionalne karijere skijaša u bivšoj Jugoslaviji. „On i moja tetka i stric su bili na vrhu“, Novak ponosno ističe.
“Otud tolika strast prema planini, zato sam i počeo da igram tenis na planini.“
Sada je on na vrhu.
Autor: Kamakshi Tandon
