06. 04. 2011. · Photo: Getty Images
Posle Melburna je dominirala emocija, nakon Majamija slobodno možemo uključiti razum. Posle Melburna su se bavili prognoziranjem i očekivanjima. Sada se bave težinom uspeha, natpisom СРБИЈА na crvenom kačketu, tačnošću izgovora njegovog imena i prezimena i prikladnim izrazom za postignuti uspeh na udarnim stranama. Sada im je jasno da iza toga stoji ogroman i adekvatan rad, da je u pitanju odabrana ekipa ljudi oko njega i da je, pre svega, u pitanju Novakova, i isključivo Novakova, odluka da ide napred. A koliko će potrajati? Da li će biti broj 1? Kao da je bitno. Kao da ovo nije već dovoljno veliko. Kao da bez toga ovaj uspeh ima manju vrednost. Nije u pitanju malodušnost, nego realan, iskrens stav. Nema sumnje šta je njegov cilj. Nema sumnje da bismo kao ljubitelji ovog sporta i poštovaoci ovog momka voleli još. Ali, ako smo toliko iščekivali pozitivnu sliku o nama u svetu, to je upravo ono što smo dobili. Bez agilnih diplomatskih poteza, bez kompleksnih misija, bez napornih pregovora, bez evropskih fondova. Jedan, jedini momak je stavio celu zemlju na naslovne strane. Valjda nam to istorijski pripada, celo breme na jednoga. Fascinantno je oduševljenje ljudi. I onih što prate, i onih što se tek uključiše, i onih što za tenis znaju preko Noleta. Ljudima je potreban pozitivan kadar. Ljudima je potrebna vera da ako hoćeš zaista i možeš, van okvira, pripadnosti i opredeljivanja, čistim znanjem, umećem i odlučnošću. Možda i tvrdoglavošću. A pojedinačan sport je ledina na kojoj si sam, sve je transparentno, nema saigrača da izvuče i povuče.
Stremiće Novak ka mestu br. 1, svi to osećamo, svi to vidimo po izrazu njegovog lica. Desiće se i poraz, nije da prizivamo, nego je prosto ljudski, a za to vreme treba uživati u postignutom. U svakom podignutom peharu i svakoj naslovnoj strani u stranoj štampi koja ovoliki prostor daje samo onima koji su vanserijski. Prošli put napisah da smo mala zemlja za tako velike stvari. Sada mi se čini da je ovo čudesan trenutak za ovako trusno područje na kojem živimo.
Natalija Kantar
